Србија данас не губи само новац у култури, већ смисао културе, јер када уметник мора да бира између свог талента и достојанства, са једне стране, и политичке послушности са друге, онда више не говоримо о култури, већ о пропаганди, рекла је данас потпредседница Народног покрета Србије (НПС) и народна посланица Ивана Роквић у Скупштини Србије.
Роквић наводи да би поставила питање министру Селаковићу, али да није сигурна да је култура област због које је данас део Владе, као и да после његове поруке да опозициони посланици могу да га „повуку за Генералштаб“, не би рекла ни да је достојан функције коју обавља и додаје да је довољно је да ужива поверење једног човека па да једног дана буде министар правде, другог министар спољних послова, трећег министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а онда, ево, и по други пут министар културе.
,,Али пошто човек који би требало да штити и брани културу то данас ради истовремено из министарске фотеље и из оптуженичке клупе, на жалост, формално и даље обавља ту функцију. Бар док не одлучите да на његово место поставите Јовану Јеремић или Иву Штрљић. Да ли је култура у Србији јавни интерес или је Министарство културе претворено у благајну за исплату подобних, наравно, не свих већ само оних који припадају нижим платним разредима, јер се они из виших културом, по свему судећи, не баве, у сваком смислу те речи“, казала је она.
Она указује да данас говоримо о поквареном систему у коме се новац грађана намењен култури не распоређује према квалитету, значају, традицији и јавном интересу, већ према лојалности и подсећа да је прошле године у овој сали говорила да су на конкурсима, због политичке освете, без средстава остали Нишвил, Удружење композитора Србије за Међународну трибину композитора и Музичка омладина Новог Сада за Новосадске музичке свечаности, као и да је Стеријино позорје остало без иједног динара подршке Министарства културе.
,,Говорила сам и да је, истовремено, удружење повезано са породицом Љубице Вранеш добило више новца од БЕМУС-а, најзначајнијег фестивала класичне музике у Србији. У 2026. години на конкурсима Секретаријата за културу без средстава остају Српски ПЕН центар, Удружење драмских уметника Србије, Факултет драмских уметности и Српско књижевно друштво“, додала је Роквић.
Према њеним речима, Удружење драмских уметника Србије први пут остаје без подршке за неке од најзначајнијих признања у нашој култури – награде „Добричин прстен“, „Бојан Ступица“, „Милош Жутић“ и „Љубинка Бобић“, али има новца за послушнике и поданике и кругове блиске власти, као и за фантомска удружења.
,,Централни пример таквог система зове се Лазар Ристовски. Компанија породице Ристовски `Zillion Film` је у 2025. години остварила приход од око милијарду и 200 милиона динара. У 2024, приход је био близу 900 милиона динара. У земљи у којој културна удружења моле за 300.000 или 500.000 динара како би преживела једну сезону, поменута фирма је добила и највећи износ на конкурсу Града Новог Сада за суфинансирање филмских пројеката и то пет милиона динара за два пројекта – само пројекат „Вера Кронер“ добио је 3,5 милиона динара иако је већ 2024. године добио 57 милиона динара од Филмског центра Србије“, навела је она.
Роквић наглашава да Филмски центар Србије нема редовне конкурсе за производњу домаћег филма како Закон о кинематографији јасно прописује два пута годишње и додаје да док власт гаси могућност да нови филмови настану, док ускраћује подршку ауторима и продуцентима који нису део њиховог круга, прави свој СНС филмски фестивал и представља га као национални пројекат.
,,То је као да организујете сајам аутомобила, а немате путеве. Направили сте систем страха и у њему сте створили норму да уметник мора да бира између своје професије и своје слободе. И зато нам се данас дешава да уметници возе такси, разносе храну и раде друге послове да би преживели. Не зато што немају таленат, знање или вредност, већ зато што не пристају да буду дворски уметници“, рекла је Роквић.
Она је поручила министру Селаковићу да су културни конкурси претворени у списак лојалности по коме се новац грађана дели онима који су политички подобни, као и да се милиони додељују удружењима блиским власти, а истовремено се затварају врата онима који деценијама стварају културу у Србији.
,,Милионски уговори се проналазе за оне који вам одговарају и то говоримо о новцу који се мери милионима евра. Грађани Србије не плаћају културу да би она била продужена рука власти, већ би била слободна, жива и доступна свима. Али да не буде да нисам ништа похвалила што је овај министар културе урадио. Ево, пре неки дан је овај `гром` напредњачке културне политике био у посети Архиву Војводине. Само не знам да ли зна да је та зграда некада била затвор уз Окружни суд. Али добро је да вежба обиласке таквих места. Значиће му“, закључила је она.
