Kада сам пре xy година одлучио да кренем путевима науке нисам имао пуно. Само пар идеја и слепу веру да ће и други видети са истим ентузијазмом и у истом светлу значај тих снова. Нисам тада ни знао много о свету. Мислио сам да је заиста све могуће и да нема препрека. Испоставило се да није баш тако. Испоставило се да наш образовни систем не интересују много моје идеје и да не храни мој научни ентузијазам. Испоставило се да су моји професори и наставници посвећено долазили свакога дана упркос томе што су им плате сувише ниске, недовољне да од њих пристојно живе. Узмимо за пример плату доцента 2020. године и 2023. и упоредимо је са одговарајућом просечном платом у Србији. Тај однос 2020. године је био 2.6, док 2023 је 1.65 са постојећим трендом даљег опадања. Испоставило се наставници и професори нису могли адекватно да нам се посвете јер је концепт рада такав, погрешан у корену, оптерећен формалностима, сиромашан суштином. Испоставило се да су нам због недостатка стручног кадра природне науке предавали они који и сами не разумеју градиво, чинећи тако ове науке одбојним младим умовима. Испоставило се да мало ко уопште обраћа пажњу на нас, младе људе, жељне учења и знања, радознале и амбициозне. Све се то испоставило баш тако, али као да нас нико није чуо. Последица је да је
професорске смерове на физици, математици и хемији уписао једноцифрен број студената.
Наравно да сам се питао као и већина вас мора ли баш тако да буде? Имамо паметне и вредне људе, имамо успешне људе од науке. Зашто да подршку својој генијалности траже преко океана? Зар не можемо ми овде да их подржимо и подстакнемо?
Моја визија Србије је таква да више ниједан Михајло Пупин и Никола Тесла не морају да напусте своју земљу како би остварили своје снове. У мојој визији Србије никада не заборављемо име попут Богдана Маглића, једног од мојих узора.
Да ли је уопште ико од вас чуо за њега? Управо.
Богдан Маглић, први и једини Србин који је открио неку елементарну честицу, студирао на нашем београдском универзитету, радио на Берклију, захваљујући достигнућима у области физике и нуклеарне енергије одликован од стране самог америчког председника Џона Kенедија за откриће
Омега Мезона 1961. године, а код нас тек једно заборављено име.
У мојој визији Србије такве умове никада не заборављамо. У таквој Србији умемо да искористимо све потенцијале науке, и уместо улагања неразумно много новца у национални стадион или Еxпо улажемо на пример у кампус Техничког универзитета, јер знамо колико је важно за једну земљу у развоју да повеже науку са привредом.
Дакле, у мојој визији Србије свесни смо да образовање игра кључну улогу у развоју економије јер инвестирање у образовање омогућава стварање радне снаге са високим нивоом вештина, која је неопходна за савремено тржиште рада.
Затим, свесни смо да инвестирање у образовање може смањити неједнакости у друштву тако што омогућава људима да превазиђу социоекономске баријере и остваре свој пуни потенцијал, што доприноси бољој расподели богатства.
И на крају, у мојој визији Србије свесни смо да је квалитетно образовање кључно за одржавање демократског друштва, јер образовани грађани могу боље да разумеју све политичке процесе и контролишу власт која год она била.
Укратко, у мојој визији Србију воде људи свесни свега овога претходно реченог, људи свесни да је сваки динар уложен у образовање и науку и више него вредан јер је то улагање у нашу будућност.
И
споставило се да нисам сам у овоме и да још неко дели овакву визију Србије. И то је одговор на питање откуд ја уопште овде. Ови људи овде, које је окупио Мирослав Алексић, поставили су себи циљ да изврше детаљну и систематичну реформу образовног система. Схватили су да је неопходно пружити пуну подршку научноистраживачком раду како би се унапредио положај науке и развој нашег друштва. Ако желимо спремно да закорачимо у будућност у друштву других развијених земаља ово је једини пут.
И зато на том путу са пуно наде и поверења бирам да подржим Народни покрет Србије и Мирослава Алекића.
Хвала што сте коначно чули и глас нас заборављених из света науке.
