Често се чује да је највећи проблем што након политичких промена 5. октобра 2000. године није било „6. октобра“. Другим речима, лоша политика 90-их, која је довела до друштвено-економског краха, била је промењена, али су носиоци такве политике углавном прошли без већих последица. Дојучерашњи ,,Милошевићеви и Мирини тајкуни“ постали су „угледни бизнисмени“, који су током катастрофалне приватизације постали власници великог дела онога што је остало од привреде Србије. Порекло новца који је долазио са Кипра и других офшор зона није проверавано, а корупција и немар довели су до значајног претакања јавне својине у џепове повлашћених појединаца.
Дванаест година касније, „губитници транзиције“ казнили су демократску власт и гласали за оно што су мислили да је „мање зло“. Међутим, то на први поглед „мање зло“ врло брзо је расло и обогатило се, користећи корупцију као основни механизам.
Корупција је у претходних 13 година прерасла из кукоља у главну културу која се гаји. Она је главна препрека за било какав профитабилан бизнис. И када су сви мислили да смо се навикли на то да је она саставни део нашег друштва и да није „мој проблем“, после трагедије у Новом Саду, након што је корупција однела 15 живота, преко ноћи постала је „свачији проблем“. Трагедија је покренула протесте са јасним захтевом да институције коначно почну да раде свој посао.
Једна од институција која не ради свој посао већ више од деценије је Пореска управа (ПУ). Уместо да буде сервис грађана и привреде, постала је инструмент притиска у рукама власти. Ако вам данас у кафић седне неко из опозиције, сутра ће вам пореска управа затворити локал. Истовремено, сведоци смо огромног богаћења појединаца из власти, који својим редовним приходима тешко то могу да оправдају. Преко намештених и вишеструко напумпаних јавних набавки, које се веома често обављају мимо закона, милијарде евра су се из буџета прелиле у џепове појединаца блиских власти. Тај новац је затим, куповином јавне и приватне својине, враћен у економске токове.
Иако је од 2017. у некретнине уложено више од 35 милијарди евра готовог новца, ПУ се никад није запитала одакле долази толико готовине у једној од најсиромашнијих земаља Европе. При томе је у претходне две године више од 90 свих некретнина купљено готовим новцем. Отуда је за „дан после“ ПУ кључна институција, на кратак рок можда и битнија од тужилаштва.
Та тврдња заснива се на неколико чињеница. Прво, ПУ има све законске и друге инструменте да контролише сва физичка и правна лица која су порески обвезници. Контрола би могла да почне одмах, јер за то нису потребне никакве измене регулативе. А чак и да је потребно ускладити нека законска решења, то може да се уради веома брзо, малим изменама прописа.
Друго, уколико постоји сумња да неки порез није плаћен, ПУ може одмах да блокира сву имовину и финансијска средства, а да у поступку доказује да ли је сумња основана или не. Истовремено, поступак принудне наплате пореза функционише веома добро и ти механизми су добро разрађени и у законском и у практичном смислу. Уз то су неупоредиво ефикаснији од поступања судова и тужилаштава.
Треће, ПУ има механизам да од пореских власти у било којој земљи у свету добије податке о имовини и рачунима резидената и држављана Србије у њима. Тај механизам је изузетно ефикасан и информације би могле да буду доступне веома брзо. Ти подаци ушли би у обрачун пореске основице, а та имовина и средства лако би могла да се искористе у поступку наплате пореских обавеза тих лица.
Коначно, ПУ има законско овлашћење да процени висину пореске основице (на коју се плаћа порез) не само на основу званичних података о новчаним трансакцијама, већ и на основу унакрсне процене. Баш овде долазимо до кључног механизма за „дан после“.
ПУ најчешће процењује колики је порез неко требало да плати на основу фактичких прихода. На пример, на бруто зараду од 120.000 динара, коју запосленом исплаћује фирма у којој ради, плаћа се одређени порез у складу са законом. ПУ има податке о исплаћеним приходима и лако може да провери да ли је тај порез плаћен. Она, међутим, може да користи и друге механизме, а један од њих је унакрсна процена. Тај метод заснива се на поређењу пријављених прихода пореског обвезника са неком другом физички мерљивом величином, на пример са имовином која је стечена у тој години.
Овај механизам веома је једноставан. За почетак, довољно је упоредити податке из катастра непокретности о 10.000 власника највредније имовине стечене у претходној години са списком 10.000 пореских обвезника који су те године платили највећи порез на доходак грађана. Свако ко се налази на првом списку, а није на другом, аутоматски је кандидат за детаљну пореску контролу прихода. У другој фази поступак може да се прошири на период од претходних пет година и на неограничени број пореских обвезника.
Такав поступак не траје више од пар сати. Толико је потребно да се сачине и упореде две MS-Excel базе података. Да жели, ПУ би могла за веома кратко време и веома једноставно, унакрсном контролом само два елемента, да направи списак кандидата за детаљнију контролу. И за то има сва законска овлашћења. Зашто то не ради? Зато што не жели.
Након тога би се у детаљној контроли проверила сва повезана физичка и правна лица, сви други извори прихода (уколико постоје) као и имовина и приходи које резидент има или је остварио у иностранству. Овај поступак би трајао не више од неколико недеља, узимајући у обзир капацитете ПУ и дигитализацију готово свих података о физичким и правним лицима у Србији.
Уколико се, на пример, покаже да је порески обвезник у претходном периоду стекао имовину од 300.000 евра, а да је пријавио годишњи приход на који је платио порез 15.000 евра (колико је отприлике просечна годишња зарада јавних функционера), ПУ може да донесе решење о обавези плаћања пореза на непријављени приход, на основицу која представља разлику између вредности имовине и висине пријављених прихода. У конкретном примеру пореска основица била би 285.000 евра. Тај порез требало би наплатити по изузетно високој пореској стопи од, на пример, 80 одсто, што би могло да се омогући једноставним изменама Закона о порезу на доходак грађана. У случају да порески обвезник не плати тај порез у року од 15 дана, ПУ има веома ефикасан механизам принудне наплате.
На овом једноставном примеру види се како је, уз мали „напор“ ПУ, могуће утврдити ко се обогатио а да за то није платио порез, што је нелегално. Притом, терет доказивања основе за стицање имовине је на обвезнику, не на ПУ, што убрзава и олакшава читав процес. Коначно, ту се процес не завршава, већ се сва документација о пореском обвезнику прослеђује тужилаштву које би у одвојеном поступку требало да утврди како је стекао средства на која није платио порез. Наплатом пореза по високој стопи на непријављени приход, фактички се конфискује велики део нелегално стечене имовине и не дозвољава се да та лица користе нелегално стечена средства за финансирање своје одбране.
Две ствари требало би још имати на уму. Прво, законом је предвиђено да могућност ПУ да утврди и наплати пореске обавезе застарева након пет година. Како би се контролом обухватио што дужи период, потребне су одређене измене, пре свега Закона о пореклу имовине, да би се у овом специфичном случају направио изузетак. Друго, када се једном успостави овај систем, ПУ би могла да развије механизам контроле који би сваке године проверавао начин живота појединих обвезника и упоређивао га са висином пријављених прихода. Тако не бисмо дошли у ситуацију да јавни функционер са скромном зарадом носи сат од неколико хиљада евра, путује на скупе дестинације или вози аутомобил који је изнад његовог платног разреда.
Овај вид контроле вратио би поверење грађана у ПУ и допринео бољој наплати пореза. Све ово би у коначници створило основу да се неке пореске стопе смање од чега би користи имали сви порески обвезници. Нема сумње да ће бити много противника оваквог механизма. Биће много оних који ће објашњавати да ово не може да се спроведе, да ,,ретроактивност није дозвољена“, да ПУ нема капацитет. Чућемо велики број разлога против оваквог система контроле. Они који буду били најгласније против, први су кандидати за унакрсну проверу.
Горан Радосављевић
економиста члан Председништва Народног покрета Србије (НПС)
