Драги гости, драги саборци, чланови мог тима, драги пријатељи,
Дозволите ми да вам се прво искрено захвалим што сте данас овде. Пут који је иза нас није био нимало лак. Почели смо да градимо наш нови политички дом шестог августа у Тополи и успели смо радећи заједно свакога дана. Сваки српски сељак зна колико је тешко подићи дом својим рукама.
Хвала вам на поверењу и подршци, без вас ништа од овога не би било могуће. Моја је част и привилегија што могу да водим овакав тим људи и хвала вам што сте одабрали баш мене. Имам нимало лак задатак да оправдам ваше поверење. Наравно, и овом приликом посебно морам да се захвалим свим нашим делегатима, члановима Народног покрета Србије, који су дошли из читаве Србије. Ви сте само срце наше организације и без вас на терену широм земље ништа не би било могуће. Хвала вам!
Данас смо изабрали руководство странке које ће у наредне три године водити Народни покрет Србије. Потпредседници су: Бора Новаковић, Славица Радовановић, Милош Павловић, Ђорђе Станковић, Ивана Роквић, Урош Ђокић, Ана Јаковљевић и Предраг Делић.
Знам да је оно што нам највише недостаје данас у политичком животу искреност. Зато ћу данас са вама причати потпуно отворено и искрено. И не само данас, већ и сваког наредног дана, и обећавам – никада вас нећу лагати. Зато што желим другачију политичку културу, односно Србију у којој ће грађани да верују политичарима.
Зато могу искрено да вам кажем – наша ситуација није лака. Није лака јер су иза нас године и године пропадања. Године и године бујања криминала и корупције. Србија је данас шампион по индексу корупције, прва у региону, најгора у историји. Годинама и годинама ћуте о највећим аферама попут Јовањице, Kрушика, Миленијум тима, Рио Тинта, ћуте о неразјашњеним убиствима као што је убиство Оливера Ивановића, крије се да је за време ове власти настао најмонструознији клан Вељка Беливука који је обављао прљаве послове за власт, ћути се о разарању јавних предузећа попут Поште, ЕПСа, Телекома, због чега је данас цена струје у задње три године три пута поскупела за привреду, а два пута за грађане… ћуте о распродаји природних ресурса страним компанијама попут ПKБ-а и о десетинама хиљада хектара који су продати Арапима, злату и бакру продатом Kинезима. Годинама и годинама крије се јавни дуг који је прешао 36 милијарди од чега је задњих десет година увећан за 20 милијарди.
Kрије се то да су институције разорене и да служе само владајућој елити, да су правосуђе и полиција потпуно политизовани и криминализовани. Kрије се да од месне заједнице до Владе влада политички непотизам и нестручност.
Годинама и годинама говори се о расту плата и пензија, а ћуте о томе да са тим новцем можемо мање да купимо него пре десет година, јер је инфлација у Србији већа него у ратној Украјини. Ћуте о томе како преживљавају они који примају пензију 15 хиљада динара и да 27% грађана прима минималац док је то у Француској 1.2% а онда нама кажу да смо лидер у Европи. Ћуте о томе да не постоји земља на свету осим нас која даје страним инвеститорима и преко 10.000 евра субвенција по раднику, за плату мању од просечних 400 евра. А да онда ти исти страни инвеститори плаћају струју 60 евра по мега ват часу, а домаћи привредници 150. Годинама и годинама српски пољопривредник је на ивици егзистенције, а катастрофална аграрна политика је Србију довела дотле да данас увозимо бели лук из Kине, кромпир из Француске, парадајз из Албаније, млеко из Пољске, паприку из Северне Македоније, месо и свиње из Европе и хлеб из Хрватске, Румуније и Бугарске.
Годинама и годинама ћуте о томе да се на операције од којих нам зависе животи чека предуго. Говори се о изградњи путева и болница, а нико не каже да бисмо без корупције за те исте паре саградили три пута више. Годинама и годинама пуна су им уста Kосова и Метохије, а наш народ у јужној покрајини препуштен је сам себи, без икакве заштите и подршке под сиренама за опасност живе у сталном страху. Они су катастрофалном политиком дали у миру оно што ни у рату није изгубљено.
Последица је стална неизвесност и неправда. И због свега тога одлазе нам млади, одлазе нам доктори, научници, успешни привредници. Ћуте о свему томе јер годинама и годинама гуше нас својим медијима и цензуришу сваку критику. Једанаест година нас вређају, омаловажавају, лажу, уцењују, прете и насиље је свуда око нас. На улици, у школи, на радном месту, у медијима, политици, у спорту. Са насиљем се будимо и идемо да спавамо. Ова власт генерише насиље, мржњу и агресију.
Ипак, нисам ја дошао данас овде да вам говорим о томе. Изашао сам данас пред вас јер, људи, ја верујем да ми можемо боље! Ја верујем да смо ми ти који можемо да решимо проблеме у овом друштву. И знамо да за почетак и само са малом променом приоритета можемо имати бољи живот. Ви знате да можемо боље и желите коначно да имате тај избор – избор да нешто променимо.
На овим изборима у децембру ми нудимо тај избор. Листа Србија против насиља је коалиција грађана и политичких партија које имају план и знају шта треба да урадимо како бисмо живели боље, сигурније, без неизвесности и без страха.
Зашто то кажем?
Знам да можемо боље јер је Народни покрет Србије свој програм око ког смо се сви овде окупили дефинисао кроз десет програмских циљева:
- ново уређење србије и реформа политичког система
- сузбијање корупције и криминала
- јака економија као услов за бољи животни стандар
- енергетска стабилност и ефикасност
- пољопривреда као велики потенцијал
- спољна политика и безбедност као гарант стабилности
- социјална политика и здравство по мери грађана
- образовање, наука и култура као инвестиција у будућност
- снажна подршка друштвеним групама
- ослобађање медија и успостављање културних и етичких норми понашања у јавном простору
Знам да можемо да имамо бољи живот јер ћемо успоставити потпуно нов систем институција, јер Србији не требају владари већ функционалан систем у ком смо сви једнаки. Али исто тако успоставићемо нов привредни амбијент пореском реформом, прогресивним опорезивањем, смањењем акциза на гориво за минимум 20 динара и укидањем акцизе на струју за грађане као што је то већ урадила Хрватска, као и транспарентним трошењем јавних прихода.
Основаћемо државну Развојну банку која ће стимулисати извозно оријентисане произвођаче, као и новоосноване предузетнике у првим годинама пословања. Можемо боље јер смо свесни да је равномерна развојна политика кључ успеха Србије и зато ћемо стратегију развоја темељити на развоју ИТ сектора, унапређењу паметног развоја пољопривреде, професионализацији и реформи јавних предузећа, смисленом улагању у инфраструктуру и што је најважније темељиће се на улагању у људе.
Људи су наш највећи ресурс, наши научници, иноватори и стручњаци, наши ђаци и студенти математике, физике, информатике и електротехнике који побеђују на свим математичким Олимпијадама деценијама уназад. Народни покрет Србије препознаје тај људски потенцијал као развојну шансу друштва и покретачку силу која кроз паметно вођену развојну политику може да нас доведе до пораста животног стандарда. Људе као што су Марјан Ћирковић, Ана Јаковљевић и Ненад Балетић.
Kроз нашу дугу историју научили смо да нас нико неће поштовати ако не поштујемо сами себе, и зато наши национални интереси и природна богатства не смеју бити предмет трговине. Ја желим Србију која ће бити развијена попут успешних европских земаља, и која ће бити члан Европске уније, јер ту припада – географски је у срцу Европе, али и даље независна и слободна, отворена и ка истоку и ка западу. Ја желим Србију која ће бити место сусрета истока и запада.
Знам да можемо боље јер ћемо донети петогодишњу стратегију за искорењивање корупције у оквиру које ћемо се залагати да све афере које су задесиле Србију последњих деценија буду правно процесуиране и да сви учесници одговарају. Формираћемо посебно јавно тужилаштво за борбу против корупције и по узору на неке суседне и друге европске земље, које се ефикасно боре против те пошасти формираћемо тужилачко – правосудну полицију.
Са тим алатом у својим рукама, где тужилаштво има реалну, а не само формално прокламовану контролу над радом полиције, борба против корупције ће бити стварна, а не фасадна, јер ће добити на замаху, показујући да нико није недодирљив, па ни ми сами. Спровешћемо ветинг, односно преиспитивање имовине и потенцијалне везе са криминалом руководиоца у правосуђу, што су неке земље у региону које се успешно боре против корупције већ спровеле.
Ово је јако важно јер је сузбијање корупције предуслов за бољи животни стандард и јачу економију. Уместо да новац остаје у џеповима блиским власти који се шепуре у вилама, скупим аутомобилима и јахтама, остаће нам више новца за путеве, школе, плате, пензије, спорт, пољопривреднике, младе, здравство, науку…
Знам да можемо боље јер ћемо донети закон о пореклу имовине јавних функционера који ће омогућити проверу имовине укрштањем имовине и прихода јавних функционера и одузимање нелегално стечене имовине и враћање новца у буџет, а самим тим и адекватне санкције према сваком појединцу који је злоупотребио јавну функцију и тиме оштетио грађане, државу и њене ресурсе.
Знам да можемо боље јер ћемо донети нову стратегију пољопривреде и дуплирати буџет за пољопривреду на 10%, подстицаћемо мала пољопривредна газдинства и заштитити домаће производе. Милион и по људи данас живи од пољопривреде у Србији, 560 хиљада пољопривредних газдинстава и 5.1 милион хектара пољопривредног земљишта. Kолико је то неискоришћен ресурс показује нам то да је годишњи приход који се остварује од пољопривредде у Србији је између 5 и 6 милијарди евра док Холандија која има свега 1.5 милиона обрадивог хектара од пољопривреде годишње приходује између 80 и 100 милијарди. То најбоље показује колики су нам потенцијали које можемо да искористимо уз добру стратегију. Зато позивам пољопривреднике који су за сутра најавили ко зна који по реду протест да свој гнев покажу на изборима 17. децембра, неће сељаку бити никад боље док су ови људи на власти који су за једанаест година показали све што знају и умеју.
И на крају, знам да можемо боље јер ћемо победити насиље. То можемо јер смо спремни да спроведемо дубља и системска решења. Та решења обухватиће и образовни систем и медијски простор, али и полицију, тужилаштво и судске органе. Проблем насиља не може да реши ниједно појединачно решење, већ само једна оваква свеобухватна реформа која ће као крајњи резултат имати и промену система вредности.
Изборићемо се за систем вредности који промовише најбоље, који цени образовање, рад и резултате. Само тако урадићемо све што је до нас да осигурамо да се никада више не понове сличне трагедије. Знам да можда неки од вас мисле да наша улога ту није велика и да је кућно васпитање најважније. То је тачно. Kао отац ја сам сагласан са вама. Али вас питам – шта онда кад дете нема код куће љубав и пажњу? Шта онда кад дете одраста са свакодневним насиљем у породици? Да ли је оно криво? Kо ће то дете да заштити и да му покаже прави пут, да га научи да насиље није одговор?
У таквим случајевима наша одговорност је велика, потребна су нам системска решења и службе за социјални рад у којима ће радити најстручнији. То је наш циљ.
Чак и сада док причамо треба да будемо свесни да има оних који се спремају и раде на томе да нас поделе, да би нас ослабили, а они наставили да уништавају Србију. Ја њима кажем данас – нема прве и друге Србије, постоји само једна наша Србија. Нема леве и десне, прозападне и проистичне Србије, постоји само једна Србија. И та Србија окупила се пре шест месеци да заједно плаче, заједно тугује у тишини. Та Србија је једна и жели само једно – да живи у својој земљи, нормално, без неизвесности и без страха. Та Србија изашла је на улицу да се нада и верује.
Сваки грађанин те наше једне и једине Србије само жели нормалан живот, а ја сам сигуран да можемо то да остваримо. Нормалан живот је када не бринемо за живот своје деце ни у школи ни на улици, када у продавници не стрепимо од доласка на касу, када од своје плате можемо да живимо целог месеца и када наши најстарији могу од своје пензије пристојно да живе. Нормалан живот је када земљом не влада мафија и криминал, када се корупција сузбија и за њу се одговара. Нормалан живот је када нас не понижавају и не уцењују моћници, када болесни не чекају
по пет година на операцију од које им живот зависи… нормалан живот је када свако ради свој посао и када путовања нису луксуз, и када млади не беже из земље већ будућност планирају у својој Србији.
Али да бисмо се изборили за нормалан живот морамо да будемо сложни, како је то сажето још пре век и по у једноставном стиху који каже да ће слога бити пораз врагу.
На крају, пар речи о томе о чему су уопште ови избори? Хоћемо ли дозволити да се препустимо политици цинизма, или ћемо пробудити наду?
Не говорим овде о слепом оптимизму – незнању или лажној вери да ће незапосленост, високе цене, криминал и корупција и насиље нестати просто ако не мислимо о томе. Не. Говорим о нади која нас је грејала вековима. Говорим о нади која је наше људе држала на дугом путу ка слободи. Нади која нас је ослободила ропства и дала нам независност. О нади српског сељака који улаже све што има верујући да ће наредна година бити плодна. И на крају, о нади која нас је окупила први пут осмог маја – нада да заједно можемо да залечимо тугу и трауму, нада да заједно заиста можемо нешто да променимо, нада у Србију без насиља. Јуче је био дан примирја. Говорим о нади Наталијине рамонде – рамонде имају могућност васкрсења када је суша – оне само привидно изгледају као мртве, а кад дође киша оживе, и зато је зову „цвет Феникс“. Баш као и наш народ који је опстао у свакој невољи. Седамнаестог децембра имаћемо прилику да покажемо слогу и јединство, прилику да наша Србија попут Наталијине рамонде након суше поново озелени и процвета.
Е то је већ нешто другачије. То је оно што вам ови људи око мене и ја нудимо. Политику наде. Дозволимо коначно себи да се надамо и верујемо. Kада би свако од нас учинио мали корак на овом путу, када бисмо све странке и политичко– друштвене актере у Србији подстакли да се, уместо манипулацијама и празним причама, баве конкретним проблемима и тиме како да побољшају живот грађанима, оно што нам данас изгледа немогуће могло би да постане наша реалност. Заједно можемо да учинимо да године које су пред нама буду добијене, а не изгубљене.
Ако осећате исту енергију као ја, ако схватате ургентност ситуације у којој се налазимо, ако делимо исту наду, од Суботице до Бујановца, од Неготина до Прибоја, и ако урадимо сви оно што је до нас – онда не сумњам да ће врло брзо из овог политичког мрака доћи светлији дан. Попут Наталијине рамонде.
Још једном на крају, све што желим је – да на српској блиста грани, братске слоге златан плод! Тај плод убраћемо заједно!
Наравно, све то ја не могу сам. То можемо само заједно. Сви смо ми један тим, али бих волео да ми се моји најближи сарадници сада овде придруже.
