Из Народног покрета Србије Зрењанин саопштено је да када је градоначелник Зрењанина Симо Салапура 9. октобра објавио да је после 21 године „скинута забрана употребе воде за пиће“, деловало је као историјски тренутак, али испод слоја пропаганде крије се горка истина – Зрењанин није добио здраву воду, већ политички трик.
Наиме, неколико дана касније, 21. октобра, у град долази Александар Вучић на „велики скуп“ и баш пред тај долазак, Салапура у журби проглашава „победу над арсеном“, не да би заштитио здравље грађана, већ да би председника дочекао са маркетингом, не са проблемом.
Забрана из 2004. уведена је зато што је вода била хемијски неисправна, пре свега због повишеног арсена, а да би се таква забрана укинула, потребно је доказати дугорочну и стабилну исправност система, уз вишемесечни надзор и јавно доступне анализе, што се у Зрењанину није догодило.
Укидање је засновано на само 36 узорака анализираних током неколико дана крајем септембра и почетком октобра 2025. године – без јавног извештаја Завода за јавно здравље, без објављеног решења санитарне инспекције и без плана мониторинга или санације постројења.
Салапура је годинама био под притиском јер је Зрењанин постао симбол срамоте град који две деценије нема пијаћу воду, а Вучићев долазак је био идеална прилика да се „покаже резултат“, макар на папиру и зато је забрана скинута, не зато што су ризици уклоњени, већ зато што је политички тренутак то захтевао. То није одлука у корист јавног здравља, то је чисти политички опортунизам.
У свим анализираним случајевима у свету, укидање забране није тренутак за сликање већ озбиљан процес који траје месецима и подразумева јавну одговорност. У тим земљама постоји култура јавних обавештења о статусу воде која се континуирано објављују, као и портала, где грађани транспарентно сваког дана имају увид у резултате анализа и статусне промене. У Србији ништа од тога, а у Зрењанину само конференција за новинаре и чаша воде пред камерама.
Опозициони одборници су одмах након објаве затражили ванредно заседање Скупштине града на тему водоснабдевања, у жељи да се грађанима објасни на основу чега је забрана укинута, а Салапура, иако чак ненадлежан, одбио је и то је стравична слика једне власти у којој један човек одлучује све у нашем граду, а све по узору на свог „шефа“ који одлучује о свему па и животу и смрти у нашој држави.
У Европи и свету, забране се укидају тек када су ризици отклоњени, постројења реконструисана и резултати вишемесечног мониторинга јавно објављени, док је у Зрењанину забрана скинута на основу једне серије узорака неколико дана пре доласка председника.
Тиме је укидање забране формално валидно, али процедурално и репутационо дефицитарно. Не испуњава стандарде транспарентности, вишеструке потврде и дугорочног мониторинга које савремена европска пракса подразумева. Зрењанин није добио здраву воду већ гебелсовску пропаганду и потемкинова села, а докле год се у Србији одлуке доносе због политичких поена, а не због јавног интереса, ништа неће бити чисто – ни вода, ни власт.
