Политика Српске напредне странке према високом образовању Републике Србије се у последњој деценији своди на гушење академских слобода, успостављање различитих механизама контроле, као и потпуну девастацију наведеног система.
Ако узмемо у обзир да држава за образовање издваја само 2,85 посто БДП, што је на нивоу неразвијених афричких земаља, да нас за врло упитну изградњу још упитнијих и врло често непотребних објеката задужује преко сваке мере, јасно је колико јој је високо образовање високо на листи приоритета.
Последња дешавања у области високог образовања можда најбоље осликавају куда оно иде под владавином напредњака. Национално тело за акредитацију и обезбеђење квалитета у високом образовању (НАТ) које је оформљено 2018. године са циљем да представља независно тело у институционалном, финансијском, административном и стручном смислу. Врло брзо је постало јасно да је оно све осим тога, јер је већ 2020. године НАТ избачен из Европске асоцијације за осигурање квалитета у високом образовању (ЕNQA).
Основни разлог за то је чињеница да систем акредитације у Србији није усклађен са Европским стандардима и смерницама за осигурање квалитета у високом образовању (ESG). Систем се и даље држи застарелих механизама контроле који не даје никакве резултате, уместо да буде базиран на принципима унапређења квалитета како је то успостављено у развијеним земљама Европске уније. Стандарди акредитације у Србији су хаотични, пренормирани, НАТ се понаша као полиција која у поступцима акредитације проверава и што није у његовој надлежности, установе су затрпане обимном папирологијом, не постоје јасни критеријуми за вредновање рада, а лоше дефинисана правила се тумаче произвољно и одокативно, на основу личних симпатија и утицаја које лица у поступцима акредитације имају. Суштинске резултате нико у институцијама надлежним за унапређење квалитета нити мери нити прати, и све се своди на пуко задовољавање прописане форме.
Од самог почетка оснивања НАТ, кадровска политика управљачких и стручних органа је била спона, да би кулминирала пре десетак дана када је на место директора, од стране Управног одбора НАТ, изабран Небојша Здравковић из Крагујевца, који је у том граду познат по својој политичкој флексибилности, али и напредовањима упркос очигледним недостацима квалитета. Наиме, Здравковић је завршио студије машинства, на сва три нивоа, са укупном просечном оценом 7,77. Иако му је просек испод законског минимума, који износи 8, биран је на Факултету медицинских наука Универзитета у Крагујевцу у наставничка звања. За мање од две године је од доцента стигао до ванредног професора. Као доктор техничких наука из области биоинжењеринга, на Факултету предаје предмет „Статистика“ за који нема компетенције.
Како ће се ускоро бирати и члан Комисије за акредитацију и проверу квалитета, стручног органа НАТ, на једно упражњено место из поља техничко технолошких наука, већ се увелико прича да је то место резервисано за Биљану Аболмасов, бившу деканку Рударско-геолошког факултета Универзитета у Београду, која је позната по блиској сарадњи са Рио Тинтом. Бивша деканка је позната по томе што је са Рио Титном склапала уговоре који садрже клаузулу тајности, што налазећи се на челу јавне институције није имала право да ради, а што је потврдила и канцеларија Повереника за информације од јавног значаја. Даље, Аболмасов је ускратила академску јавност и за одговоре на још нека питања као што су:
– зашто је годинама одбијала да каже какве услуге су пружене Рио Тинту?
– шта је РГФ урадио са 100.530.172 динара које је приходова од Рио Тинта, и да ли је тачно да је сав новац заправо представљао додатни приход појединих професора на Факултету?
– ако се тим новцем није повећавао приход појединих професора запослених на Факултету, како је могуће да њиме није могло да се купи пет поларизационих микроскопа BEL-3000P, па је Факултет морао да тражи донацију Рио Тинта у износу од 8.820 евра, што додатно говори о природи односа Факултета и ове компаније?
По свему судећи, изгледа да ће ћутња бивше деканке у наредном периоду бити награђена чланством у Комисији за акредитацију, чиме ће се поново потврдити принцип рада СНС по коме се на значајне позиције постављају и бирају подобни. Оно што ових дана и сведочимо као резултат овакве политике је потврда изреке да када институцију напусте ПОСЕБНИ и ПОТРЕБНИ, преостају ПОДОБНИ који врло брзо за њу постану и ПОГУБНИ.
Последњи ексер који ова власт укуцава у већ одавно одумируће високо образовање у Србији је Предлог закона о допуни Закона о високом образовању, који је ушао у скупштинску процедуру. Овом допуном се реализује суманута идеја Александра Вучића који је током изборне кампање најавио да ће у Србију довести престижне универзитете из иностранства како нам млади људи не би одлазили из земље. На основу ње ће Министарство просвете моћи да издаје дозволу за рад иностраним високошколским установама, за све нивое студија: основне, мастер академске као и докторске академске студије, са којима ће потписивати споразуме, мимо званично успостављене постојеће законске процедуре и НАТ. Иностране установе ће делатност обављати у представништвима, а студенти који буду у оваквим представништвима студирали ће моћи да буду финансирани и од стране државе.
Дакле није довољно што нам је постојећи систем акредитације разорен и апсолутно дискредитован, сада ћемо и на основу споразума уписивати студенте у представништвима и за све то ће грађани Републике Србије плаћати, а онда ће нам преостати једино да се молимо вишој сили када такви кадрови крену да раде у овој земљи.
Народни покрет Србије се оштро противи оваквој девастацији високог образовања и тражи повлачење наведене допуне Закона о високом образовању. Крајње је време да станемо на пут овој штеточинској власти која је разорила све институције у земљи корупцијом, нестручношћу и бахатошћу, која нам долази на наплату, и само нам остаје нада да цену свега нећемо даље наставити да плаћамо људским животима.
Др Ана Јаковљевић
Народна посланица
Бивши секретар НАТ
