У временима када на све начине многи покушавају да се дистанцирају и побегну од политике и политичког, урадићу нешто сасвим непопуларно – написаћу један баш политички текст. У развијеним државама ово можда не би било ништа неуобичајено за лидера једне политике партије, али у Србији од политике почели су да беже чак и лидери странака. Постали смо таоци „неполитичког” иако ни сами не знамо шта то значи.
Људи широм света, па тако и наши преци, водили су дуге борбе да добију право гласа како би могли да доносе одлуке о политичком. Ко смо ми да данас ту моћ тако лако одбацујемо и препуштамо другима да одлучују о нашим животима? Време је да скинемо вето који су ови на власти све ове године стављали на политику и бављење нашим животима.
Овај текст је политички и не само зато што га пише лидер једне партије, већ и зато што ће бити одговор на главну критику на рачун опозиције – да немамо програм и да не нудимо никаква конкретна решења. У години која остаје иза нас прешао сам хиљаде километара, обишао скоро целу нашу земљу и радио оно што ми је као народном посланику посао – разговарао са народом и слушао пажљиво. Мислим свакога дана о свим тим људима које сам сретао и волео бих да могу свима да нам пожелим да све оно што је лоше оставимо иза себе. Нажалост, то није могуће.
Сачекаће нас и у 2025. години јавни дуг који ћемо сви ми морати да враћамо, високе цене у продавницама и плате далеко испод потребних за достојан живот. Сачекаће нас криминал и корупција и због тога ко зна колико небезбедних јавних објеката због којих страхујемо сваки пут кад изађемо на улицу шта ће нам пасти на главу. Сачекаће нас бахата власт која не преза ни од чега и која своје јавне функционере шаље да туку студенте и ударају народ колима. Сачекаће нас насиље на сваком кораку, разорене институције и неправда.
Наставиће се и распродаја државе, а наш народ на Косову и Метохији остаје препуштен сам себи. И даље ће покушавати да отворе рудник литијума и Србију претворе у рударску колонију, а наставиће и да прогањају људе попут Катарине Петровић и Слободана Миленковића који часно раде свој посао. Наставиће се и блокаде факултета, због чега ће неки студенти празнике дочекати далеко од својих породица.
Тачно је да ће нас све то сачекати и у наредној години, али добро је што делује да смо по први пут сви решени да томе станемо на пут и што је још важније, могуће је томе стати на пут, променити ову власт и изградити озбиљну државу са системом институција. Први задатак после тога је да искоренимо корупцију која се код нас одомаћила као нешто са чим смо се саживели. Највећи проблем са корупцијом није што бисмо без ње саградили и три пута више, већ што корупција и у буквалном смислу убија.
Та нас је истина, нажалост, крајем прошле године треснула право у лице. Петнаест породица изгубило је своје најближе, нека деца неће дочекати овај Божић, због тога што је неко био толико бахат да крши законе, корумпира и краде. Народни покрет Србије се зато обавезао на усвајање петогодишње стратегије за искорењивање корупције, која подразумева процесуирање свих афера у последњим годинама, доношење нових антикоруптивних закона и мера и гаранцију грађанима да ће Србија постати друштво засновано на владавини права.
Морамо извршити проверу и контролу свих носилаца функција у правосуђу, а уз то неопходно је формирати посебно јавно тужилаштво за борбу против корупције и по узору на неке суседне, као и неке друге европске земље, које се ефикасно боре против те пошасти, формирати тужилачко-правосудну полицију. Са тим алатом у својим рукама, где тужилаштво има реалну, а не само формално прокламовану контролу над радом полиције, борба против корупције ће бити стварна, а не фасадна, јер ће добити на замаху, показујући да нико није недодирљив, па ни ми сами.
Дакле, спремни смо да се реформисањем тужилачке организације у независну организацију одрекнемо те полуге моћи, која је владајућим елитама у деценијама иза нас одувек служила за учвршћивање и одржавање на власти. Када се на тај начин решимо корупције која разара наше животе, имаћемо довољно новца за промену приоритета. Први корак сваке власти која брине о свом народу мора бити улагање у оно од чега људима зависе животи и будућност – здравство и образовање.
Свако дете треба да има право на подједнаке шансе да оствари своје снове и на успех без обзира на место пребивалишта и социо-економски статус породице. То је могуће само ако је образовање доступно свима, што тренутно није случај, у доброј мери због високе стопе сиромаштва. Зато је веома важно да уџбеници буду бесплатни за сву децу у основним и средњим школама, као и ђачке ужине, које би се обезбеђивале од домаћих произвођача.
Тренутна ситуација, у којој само део ученика има приступ бесплатним уџбеницима, директно је супротна са принципима једнакости и правде, а такође крши и основне принципе Закона о забрани дискриминације. Обезбеђивањем бесплатних уџбеника директно се смањује притисак на породичне буџете и олакшава приступ образовању деци из социо-економски угрожених породица. Новцем за сумануте пројекте попут националног стадиона, за који је планиран трошак од око 900 милиона евра, чак четврт века би се могли финансирати ђачки уџбеници за сваког основца и средњошколца!
Уместо што улажемо у поједине стране компаније које уништавају нашу земљу, грабе сав профит, а иза себе остављају пустош, загађене реке и ваздух, развој треба да се темељи на производњи здраве хране и савременим технологијама које неће доводити у питање безбедност живота и здравља грађана, а економска корист од њиховог рада и производње ишла би директно грађанима Србије. У последњих десет година изгубили смо 120 хиљада газдинстава и имамо мање 350 хиљада људи који се баве пољопривредом. Села се гасе, млади се селе у градове или одлазе из земље.
Уместо улагања у пољопривреду и заштите наших произвођача, отварали су врата монополима. Уместо да помажемо пољопривреднике, помагали су тајкуне и давали огромне субвенције страним фирмама. Зато је данас пољопривреда Србије на историјском минимуму, а грађани плаћају скупљу храну него у Немачкој. Србија има 4,8 милиона хектара обрадивог земљишта, а скоро 800.000 хектара лежи неискоришћено. Као симбол ове катастрофе, Србија увози кромпир из Француске и бели лук из Кине, парадајз из Албаније, а наша плодна земља лежи неискоришћена.
Зато мој Народни покрет Србије предлаже нову стратегију која представља потпуни заокрет у пољопривреди. Ово значи много већа издвајања за подстицаје и субвенције у пољопривреди и производњу хране, минимум 10 посто из буџета са тенденцијом раста до нивоа издвајања у Европској унији. Пољопривредницима треба обезбедити дизел без акцизе и органичити марже трговинских ланаца, јер домаћа производња не сме да буде талац монопола и трговинских ланаца. Уз ово треба дуплирати бесповратна средства за младе пољопривреднике, како би млади остајали у својим местима и планирали производњу.
Повезаћемо мале пољопривредне произвођаче са водећим дистрибутивним центрима или кластерима како би обезбедили сигуран пласман и стабилну цену својих производа. Овај модел омогућава произвођачима да се фокусирају на оно што најбоље раде – производњу, док логистика, дистрибуција и пласман постају одговорност кооператива или кластера, чиме се смањују трошкови и повећава ефикасност. Морамо да задржимо и велике и мале произвођаче, али да их истовремено интегришемо у одрживи систем у ком се једни ослањају на друге.
Сваки ниво има своју улогу, а заједно чине целину која гарантује сигурност хране и развој пољопривреде у Србији. Наши пољопривредници коначно ће моћи да планирају своју производњу и имају предвидивост и извесност, а села ће поново постати места где се живи, ствара, где се рађају деца, где се ради и слави. Улагања у инфраструктуру – од путева до домова културе и сеоских здравствених амбуланти – створиће услове да млади имају подстицај да живе на селу јер ће тамо имати све што им треба да изграде и планирају свој живот.
И на крају, главно питање које мучи многе је шта ако они који дођу после неће успети да испуне обећано и буду бољи од претходних. Кључ је у смењивости и одговорности. Свака власт треба да буде смењива, а сваки појединац одговоран за одлуке које доноси. То до сада није било могуће не само због узурпираних институција, већ и због лошег актуелног изборног система захваљујући ком је сва политичка моћ сконцентрисана у рукама политичких лидера и руководстава странака а не изабраних народних представника грађана Србије који су основни носиоци суверенитета.
Постојећи изборни систем довео је до тога да више од 1.5 милиона грађана у Србији, који живе на територији 96 општина и градова, скоро никада немају свог изабраног представника у Народној скупштини. Због чињенице да грађани гласају за изборне листе, а не за своје представнике именом и презименом, не постоји директна комуникација између бирача и народних посланика, а самим тим ни одговорност посланика бираних од стране грађана.
То је главни разлог зашто се сви ми из Народног покрета Србије снажно залажемо за увођење персонализованог пропорционалног изборног система према ком би Србија била подељена на 250 изборних јединица и где би се у оквиру листа гласало именом и презименом за кандидате у свакој изборној јединици. Тако бисмо вратили суверенитет народу, ограничили моћ партијских вођа и, што је јако важно, спречили бисмо праксу да носилац изборне листе буде лице које не учествује као кандидат на изборима чиме се обмањује јавност.
Све ово је, наравно, оствариво. Било је много горких тренутака у прошлој години, али нам је она показала и шта све можемо ако се држимо заједно, солидарно и упорно. Када би свако од нас учинио мали корак ка стварању боље, развијеније и успешније Србије, када бисмо све странке и политичко-друштвене актере у Србији подстакли да се, уместо манипулацијама и празним причама, баве конкретним проблемима и тиме како да олакшају живот грађанима, оно што нам данас изгледа немогуће могло би да постане наша реалност. Заједно можемо да учинимо да године које су пред нама буду добијене, а не изгубљене.
