Једно од предизборних обећања, још из 2012. на чијем таласу је ова власт дошла у позицију моћи и одлучивања је обилазница око града Зрењанина.
Нешто што свако иоле веће насеље треба да има, да се штите грађани, смањује загађење од издувних гасова, не стварају саобраћајне гужве, чува асфалт на градским саобраћајницама, скраћује време путовања за оне који су у транзиту… У Зрењанину је то само пусти сан, и то већ деценијама. Готово да може да се такмичи са водом за пиће.
И сад, када су расписани ванредни парламентарни избори, којим се већински део грађана нада промени система, зрењанински напредњаци посежу за добро опробаним рецептом: капитални пројекат, такав који ће увећати нечији приватни капитал много пре него што ће цело друштво имати корист од истог.
Цена права ситница, само 1,2 милијарде динара за фамозних 3.6 километара пута кроз атар, где нема никаквих изазова у смислу померања брда, премошћавања великих река (изграђен је већ један мост, који је ужи него што би требало), или неких других грађевинских екстраваганција. Само треба спојити два дела пута око града, и тиме олакшати живот свима.
Али, није то могло да стигне на ред од важнијих послова, типа стадиона, салетле или фарбања ограде на мосту. Ако нису били у стању да ставе нове бојлере у амбуланте, окрече просторије у Месним заједницама или санирају оронуле зграде по центру, већ само да поставе ограде, зашто очекивати да ће довршити ,,капитални пројекат”?
Јер, све је само неизбежни фолклор бриге за ,,нашу дец”. Знамо на чију су децу мислили, само на своју, а онда се десило да су деца овог града, и целе државе, устала и рекла да је сад доста. Млади, лепи, паметни, хоће да уче, да стварају, да поправљају ствари у својој кући, граду, земљи, а не да се потуцају по белом свету и на тацни дају своје знање онима који нису улагали у њих.
,,Поправићемо” је један од најлепших глагола који се ових дана може чути из уста младости и будућности ове државе. Јер, студенти побеђују, а ми остали смо ту да им помогнемо!
