Država će u Surdulici uložiti tri miliona evra u renoviranje OŠ „Vuk Karadžić“ – krov će biti zamenjen, fasada obnovljena, zidovi će sijati, ali dok će se trošiti milioni na vidljive infrastrukturne projekte, stvarno stanje u školovanju dece sa posebnim potrebama ostaće alarmantno.
U istoj školi, oko 36 učenika sa smetnjama u razvoju pohađa nastavu po prilagođenim ili izmenjenim obrazovnim planovima, dok se na nivou Srbije više od 20.000 dece školuje inkluzivno ili u specijalnim školama. Iako inkluzija formalno postoji, u praksi u redovnim školama ona je često nedovoljna, učenici dobijaju samo minimalnu podršku, asistenti i stručna lica su nedovoljni, a učionice i programi često nisu stvarno prilagođeni njihovim potrebama.
Važno je napomenuti da u Surdulici ne postoji specijalna škola za decu sa smetnjama u razvoju, pa deca koja ne mogu da se prilagode redovnoj školi moraju putovati u Vranje, gde pohađaju Školu za osnovno i srednje obrazovanje „Vule Antić“, državnu specijalnu školu koja prima učenike sa teritorije više opština, uključujući Surdulicu i Vladičin Han.
Ako država ulaže tri miliona evra u obnovu škole, postavlja se pitanje zašto ta sredstva nisu usmerena na stvarne potrebe dece sa smetnjama u razvoju asistente, defektologe, prilagođene učionice i kontinuiranu podršku.
Šta će biti sa više od 20.000 učenika u Srbiji, koji se danas školuju inkluzivno ili u specijalnim školama, kada odrastu? Gde država planira da ih smesti ako im se ne obezbedi perspektiva za samostalan život, zaposlenje i socijalnu uključenost? Renovirani zidovi mogu da sijaju, ali budućnost dece ostaje zanemarena i neplanirana.
