Када локална власт улазак приватног капитала представља као свој највећи успех, отвара се важно политичко питање – да ли је њена улога да гради и јача градске институције или да их, онда када ослабе, препушта другима?
Одлука да већинско управљање ГФК ,,Дубочицом“ преузме Миленијум тим не може се посматрати само кроз призму спортских амбиција и резултата. Она много више говори о начину на који градска власт, на челу са Гораном Цветановићем, види своју улогу и одговорност у управљању градским ресурсима и институцијама.
Локална самоуправа није основана да буде посредник између јавног интереса и приватног капитала, већ да гради јаке институције које могу самостално да функционишу, уз јасна правила, одговорност и контролу јавности.
Када се као највећи политички успех представља тренутак у којем приватни партнер преузима управљање над оним што је годинама било у надлежности града, онда се с правом поставља питање – да ли је то доказ снаге локалне власти или признање њене институционалне слабости?
Проблем није у томе што приватна компанија улаже, јер сарадња јавног и приватног сектора може бити корисна када је заснована на јасним правилима и јавном интересу. Проблем настаје онда када се ствара утисак да без приватног капитала јавне институције више нису способне да функционишу. Тако се постепено мења сама суштина политичког управљања – од одговорности за очување и развој јавних ресурса ка управљању односима са онима који поседују економску моћ.
У таквом моделу политичка одговорност се неприметно помера. Ако клуб оствари успех, заслуге ће се приписивати власти, док ће се у случају проблема одговорност делити или пребацивати на приватног партнера. Управо зато је овакав приступ политички погодан, јер замагљује одговорност оних који су добили поверење грађана да управљају јавним ресурсима.
Свако јавно-приватно партнерство мора бити предмет озбиљне јавне контроле. Не зато што је приватни капитал сам по себи проблем, већ зато што јавни интерес увек мора бити изнад појединачних интереса. У супротном, долазимо у ситуацију да грађани финансирају институције, а временом губе утицај на начин на који се њима управља.
Зато се овде не поставља само питање да ли ће Дубочица играти Суперлигу. Суштинско питање је какав модел локалне самоуправе желимо да градимо – ону која има капацитет да управља сопственим институцијама или ону која своје успехе све чешће мери бројем надлежности које је препустила другима. Ово није само спортска тема. Ово је питање начина управљања градом, одговорности власти и односа према јавном интересу.
