Dok gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović zajedno sa saradnicima predstavlja „investicije“ realizovane od konstitutivne sednice Skupštine grada 5. februara 2024. do danas, realnost za građane je mnogo drugačija.
U poslednje dve godine, pored paradnih prezentacija, Leskovac je svedok zatvaranja fabrika, smanjenja proizvodnih linija i broja radnih mesta, dok broj nezaposlenih i dalje ostaje visok – između 17 i 18 posto, u poređenju sa republičkim prosekom od koji iznosi oko devet posto.
Tačno je da postoje naznake da se broj nezaposlenih blago smanjuje u poslednjih nekoliko godina, ali ne zbog razvoja i održivih radnih mesta, već zbog odlaska ljudi, brisanja sa evidencije i privremenih, slabo plaćenih poslova.
Prema podacima iz jula 2025. godine, u Leskovcu je bilo oko 1.932 korisnika novčane naknade za nezaposlene, što pokazuje da mnogi građani žive od minimalne podrške države, dok mnogi mladi odlaze tražeći bolju budućnost i više se ne vraćaju, ostavljajući roditelje neme i nemoćne da ih zadrže.
A kolika je ta „sigurnost“ koju država nudi?
Novčana naknada za nezaposlene u Srbiji iznosi otprilike između 22.000 i 50.000 dinara mesečno, u zavisnosti od prethodne zarade i staža.
Sa tim iznosom se u Leskovcu danas ne može preživeti, a kamoli živeti dostojanstveno.
Zato je legitimno pitanje da li bi gradonačelnik mogao da preživi mesec dana sa 30 ili 40 hiljada dinara, da li bi mogao da plati račune, hranu, grejanje i lekove ili je „stabilnost“ rezervisana samo za one na budžetu, funkcijama i partijskim spiskovima?
Leskovac nije stabilan. Grad je iscrpljen, zapostavljen i prepušten sam sebi. Propaganda o „uspehu“ traje samo onoliko koliko i nadstrešnica bez temelja, dok se konačno ne uruši pod sopstvenom težinom.
I sve to dovodi do najtragičnijeg – odlaska mladih koji traže budućnost van grada i koji se više ne vraćaju, dok njihovi roditelji ostaju nemi i nemoćni da ih zadrže, ostavljajući za sobom prazne ulice i ugašena radna mesta.
