Док градоначелник Лесковца Горан Цветановић заједно са сарадницима представља „инвестиције“ реализоване од конститутивне седнице Скупштине града 5. фебруара 2024. до данас, реалност за грађане је много другачија.
У последње две године, поред парадних презентација, Лесковац је сведок затварања фабрика, смањења производних линија и броја радних места, док број незапослених и даље остаје висок – између 17 и 18 посто, у поређењу са републичким просеком од који износи око девет посто.
Тачно је да постоје назнаке да се број незапослених благо смањује у последњих неколико година, али не због развоја и одрживих радних места, већ због одласка људи, брисања са евиденције и привремених, слабо плаћених послова.
Према подацима из јула 2025. године, у Лесковцу је било око 1.932 корисника новчане накнаде за незапослене, што показује да многи грађани живе од минималне подршке државе, док многи млади одлазе тражећи бољу будућност и више се не враћају, остављајући родитеље неме и немоћне да их задрже.
А колика је та „сигурност“ коју држава нуди?
Новчана накнада за незапослене у Србији износи отприлике између 22.000 и 50.000 динара месечно, у зависности од претходне зараде и стажа.
Са тим износом се у Лесковцу данас не може преживети, а камоли живети достојанствено.
Зато је легитимно питање да ли би градоначелник могао да преживи месец дана са 30 или 40 хиљада динара, да ли би могао да плати рачуне, храну, грејање и лекове или је „стабилност“ резервисана само за оне на буџету, функцијама и партијским списковима?
Лесковац није стабилан. Град је исцрпљен, запостављен и препуштен сам себи. Пропаганда о „успеху“ траје само онолико колико и надстрешница без темеља, док се коначно не уруши под сопственом тежином.
И све то доводи до најтрагичнијег – одласка младих који траже будућност ван града и који се више не враћају, док њихови родитељи остају неми и немоћни да их задрже, остављајући за собом празне улице и угашена радна места.
