Povlačenje i neučestvovanje u borbi nikada u našoj istoriji nije donelo slobodu. Ni u Drugom srpskom ustanku, ni u Balkanskim ratovima, ni u Velikom ratu, neprijatelj se nikada nije sklonio sam od sebe. I nikada neće. Uvek je pobedio onaj ko je ostao na nogama, ko nije prihvatio diktat jačeg i ko nije propagirao pasivnost.
Pobeda Drugog srpskog ustanka nije bila stvar kompromisa sa silom, ni pomirenja sa činjenicom da je neko sila, nego upornosti, organizacije i činjenice da smo pokazali da nećemo biti robovi.
U Balkanskim ratovima, kada su mnogi govorili da je protiv carstava nemoguće, Srbija se nije povukla. Da smo tada razmišljali da se ,,ne isplati boriti”, danas bismo verovatno još čekali slobodu.
Pobeda na Kumanovu, na Bregalnici, oslobađanje Stare Srbije, sve je to bilo ostvareno zato što niko nije rekao: ,,Hajde da se povučemo, nema smisla. Nećemo da učestvujemo u borbi, jer neprijatelj ne poštuje pravila, jači je, pokvaren i neće sam da nam da slobodu i nezavisnost.
Da su se Srbi povukli, nikada ne bi postojao ni proboj na Kajmakčalanu, ni povratak u oslobođeni Beograd. Ni kada su pali Beograd i Niš, ni kada je vojska prešla Albaniju, niko nije rekao da treba da se ostavi borbe i ,,zahteva“ nezavisnost. Da su tadašnji lideri vodili politiku povlačenja i neučestvovanja u procesima, ne bi ni bilo Srbije.
I danas je isto: borba čuva narod, povlačenje čuva režim. U politici je isto kao i u ratu: kada se povučeš, neprijatelj te ne poštuje – nego dokrajči. Povlačenje nikada nije donelo ni slobodu ni pravdu. Naprotiv, povlačenje je uvek davalo prostor tiraniji da ojača i učvrsti se.
Režim u Srbiji se neće srušiti sam od sebe. Moramo da otimamo deo po deo slobode. Nisu ni Turci otišli sami iz Beograda. Nije se ni Austrougarska povukla, jer je htela. Nisu se ni osmanske posade iselile ,,po dogovoru”. Sva ključna oslobađanja u srpskoj istoriji imala su jednu zajedničku tačku: borbu do kraja, bez zacrtanog povlačenja kao opcije.
Zato je potpuno pogrešna poruka da je povlačenje, bojkotovanje ili neučestvovanje rešenje. To su samo sinonimi za tihu predaju. Pastiri koji se povuku – izgube stado. Vođe koje se bore, stvaraju slobodnu zemlju.
Zato je odgovornost opozicije: ne povlačiti se, ne prepuštati institucije, ne odustajati od REM, medija, izbora, parlamenta, javnosti, ulice i svega što je naše pravo i naše polje borbe. Ako se povučemo, istorija će nas pamtiti kao one koji su predali Srbiju bez metka.
Narodni pokret Srbije će se boriti sve do onog trenutka dok ne oslobodimo Srbiju.
Ivana Rokvić – potpredsednica i narodna poslanica NPS i članica Odbora za kulturu i informisanje
