Повлачење и неучествовање у борби никада у нашој историји није донело слободу. Ни у Другом српском устанку, ни у Балканским ратовима, ни у Великом рату, непријатељ се никада није склонио сам од себе. И никада неће. Увек је победио онај ко је остао на ногама, ко није прихватио диктат јачег и ко није пропагирао пасивност.
Победа Другог српског устанка није била ствар компромиса са силом, ни помирења са чињеницом да је неко сила, него упорности, организације и чињенице да смо показали да нећемо бити робови.
У Балканским ратовима, када су многи говорили да је против царстава немогуће, Србија се није повукла. Да смо тада размишљали да се ,,не исплати борити”, данас бисмо вероватно још чекали слободу.
Победа на Куманову, на Брегалници, ослобађање Старе Србије, све је то било остварено зато што нико није рекао: ,,Хајде да се повучемо, нема смисла. Нећемо да учествујемо у борби, јер непријатељ не поштује правила, јачи је, покварен и неће сам да нам да слободу и независност.
Да су се Срби повукли, никада не би постојао ни пробој на Кајмакчалану, ни повратак у ослобођени Београд. Ни када су пали Београд и Ниш, ни када је војска прешла Албанију, нико није рекао да треба да се остави борбе и ,,захтева“ независност. Да су тадашњи лидери водили политику повлачења и неучествовања у процесима, не би ни било Србије.
И данас је исто: борба чува народ, повлачење чува режим. У политици је исто као и у рату: када се повучеш, непријатељ те не поштује – него докрајчи. Повлачење никада није донело ни слободу ни правду. Напротив, повлачење је увек давало простор тиранији да ојача и учврсти се.
Режим у Србији се неће срушити сам од себе. Морамо да отимамо део по део слободе. Нису ни Турци отишли сами из Београда. Није се ни Аустроугарска повукла, јер је хтела. Нису се ни османске посаде иселиле ,,по договору”. Сва кључна ослобађања у српској историји имала су једну заједничку тачку: борбу до краја, без зацртаног повлачења као опције.
Зато је потпуно погрешна порука да је повлачење, бојкотовање или неучествовање решење. То су само синоними за тиху предају. Пастири који се повуку – изгубе стадо. Вође које се боре, стварају слободну земљу.
Зато је одговорност опозиције: не повлачити се, не препуштати институције, не одустајати од РЕМ, медија, избора, парламента, јавности, улице и свега што је наше право и наше поље борбе. Ако се повучемо, историја ће нас памтити као оне који су предали Србију без метка.
Народни покрет Србије ће се борити све до оног тренутка док не ослободимо Србију.
Ивана Роквић – потпредседница и народна посланица НПС и чланица Одбора за културу и информисање
