Држава ће у Сурдулици уложити три милиона евра у реновирање ОШ „Вук Караџић“ – кров ће бити замењен, фасада обновљена, зидови ће сијати, али док ће се трошити милиони на видљиве инфраструктурне пројекте, стварно стање у школовању деце са посебним потребама остаће алармантно.
У истој школи, око 36 ученика са сметњама у развоју похађа наставу по прилагођеним или измењеним образовним плановима, док се на нивоу Србије више од 20.000 деце школује инклузивно или у специјалним школама. Иако инклузија формално постоји, у пракси у редовним школама она је често недовољна, ученици добијају само минималну подршку, асистенти и стручна лица су недовољни, а учионице и програми често нису стварно прилагођени њиховим потребама.
Важно је напоменути да у Сурдулици не постоји специјална школа за децу са сметњама у развоју, па деца која не могу да се прилагоде редовној школи морају путовати у Врање, где похађају Школу за основно и средње образовање „Вуле Антић“, државну специјалну школу која прима ученике са територије више општина, укључујући Сурдулицу и Владичин Хан.
Ако држава улаже три милиона евра у обнову школе, поставља се питање зашто та средства нису усмерена на стварне потребе деце са сметњама у развоју асистенте, дефектологе, прилагођене учионице и континуирану подршку.
Шта ће бити са више од 20.000 ученика у Србији, који се данас школују инклузивно или у специјалним школама, када одрасту? Где држава планира да их смести ако им се не обезбеди перспектива за самосталан живот, запослење и социјалну укљученост? Реновирани зидови могу да сијају, али будућност деце остаје занемарена и непланирана.
