Година која остаје иза нас на први поглед била је као и свака друга. Деца су ишла у школу, радили смо домаће задатке, ишли на приредбе и такмичења, прослављали рођендане, виђали се по славама, јабуке су стизале за бербу, правили смо домаћи сок и ракију и нервирали се због временских неприлика које нама пољопривредницима не иду на руку. Ипак, то није све. Обилазио сам са колегама Србију уздуж и попреко, оснивали смо локалне одборе, дочекивали нове људе у нашу политичку породицу, усвајали нове политике, разоткривали корупционашке афере и подносили кривичне пријаве, водили кампање за локалне изборе, провели око 320 сати на седам седница у Народној скупштини и поднели на стотине амандмана, били на протестима и блокадама, борили се против штетних одлука ове власти и на улици и у институцијама… Наши активисти и чланови привођени су и малтретирани, правни тим пружао је бесплатну правну помоћ, донирали смо новац наставницима и учитељима и били на сваком месту без изузетка где је било коме угњетаваном била потребна помоћ и подршка. У ову годину стала је деценија.
Зато ми се чини да нећу погрешити ако кажем да је ова година била година отрежњења. Бележили смо успехе, али и грешке и на њима учили. Била је ово година у којој смо упали у замку бежања од политике и политичког, замка у коју нас гурају они који би да буду господари над нашим животима, господари ваздуха који дишемо и воде коју пијемо, господари који би да одређују будућност наше деце и арбитрирају ко има право на слободу, а ко не. Парадоксално и поразно је то да је одговорност и кривица за то на свима нама. Уступили смо им простор политичког деловања на сопствену штету. Бежећи од политике тражило се испуњење захтева од људи који су до трагедије довели, промена система али не и промена власти, а онда коначно и избори, али без странака. Подсмевали смо се „ћацијима”, а истовремено дозволили да будемо жртве режимске пропаганде. Сада је време да видимо шта нам је даље чинити.
Година која нас чека има добре изгледе да буде година расплета. Локални избори у више општина, најављени парламентарни, за чије расписивање смо и поднели формалан захтев, а потенцијално и председнички избори, биће прави тест за цело друштво. Ми не можемо да знамо када ће тај тест коначно пред нас бити испостављен, али можемо сваког дана до тада да радимо на томе да за њега будемо спремни.
Једна од озбиљних и потенцијално кобних последица бежања од политике јесте и поништавање политичких партија као легитимних и неопходних актера у нашем друштву, иако је улога политичких странака у демократском обликовању политичке воље грађана зајемчена чланом 5 Устава Републике Србије. Нико не може да оспори чињеницу да су и представници странака правили грешке, да су поједини лидери изгубили поверење и да им грађани дају ниске оцене, да су деценију дуги преласци из партије у партију збунили и љутили оне који би на крају требало некоме да дају свој глас… Исто тако, могао бих да кажем и да је то сувише оштра генерализација која се темељи на предрасудама, које су тако вешто градила, пре свега пропагандна гласила актуелне власти, и да је нејасно како се може говорити о читавој опозицији као монолитној јединственој групи, када је реч о великом броју различитих странака и покрета из којих највећи број људи никада до сада није имао прилику да обавља неку јавну функцију и покаже способност да ли може да обавља тако захтеван посао. Што заправо значи а приори одбацивање људи који су спремни да своје време, знање и ресурсе ставе на располагање својој земљи, ризикујући све ове године своје послове, безбедност породице, а у неким случајевима чак и животе.
Када је реч о мом Народном покрету Србије, који смо основали тек пре нешто више од две године након масовних протеста Србија против насиља, на прсте једне руке могу се избројати људи који су раније обављали неку јавну функцију или били повезани са њом. Већина људи по први пут укључила се у политику тек након оснивања НПС и реч је о људима оствареним у својим професијама, адвокатима, лекарима, професорима, пољопривредницима, економистима, привредницима и бројним другим који су спремни да преузму одговорност и да се боре чак и онда када услови изгледају немогући. Одговорни, какви јесмо, никада нисмо дозвољавали да нас води талас популизма, већ смо интересе државе и друштва стављали на прво место. Зато смо предлагали детаљно разрађен концепт прелазне владе још у фебруару када је пала влада Милоша Вучевића и поднели и формалан захтев са потписима народних посланика председнику Републике да распише ванредне парламентарне изборе. Зато смо се борили за независан РЕМ и Комисију за ревизију и контролу бирачког списка и истрајали у процесу чак и кад је то изгледало као борба са ветрењачама, јер смо става да је увек боље имати професионалце где год је то могуће да буду очи и уши грађана, него у потпуности режимска тела. Иницирали смо и организовали округли сто у јулу са темом изборних услова и по први пут ове године окупили парламентарне странке и цивилни сектор.
Ипак, ово није текст о нама, као ни о једној другој политичкој странци или појединцу. Ово није и не сме да буде прича о било чијем личном незадовољству. Ово је прича о Србији, променама за које се боримо и путу како да до тога дођемо. А пут којим смо кренули прети да разнесе читав парламентарни живот у Србији и вишестраначје за које су се неки пре нас жестоко борили након распада комунистичког режима. Бити одговоран значи мислити и о томе шта остаје након нас и озбиљно је питање како је могуће градити демократију без парламентаризма и за то кључних актера – политичких партија. Ја нисам спреман све то да ставим на коцку, да се вратимо три деценије уназад и остваримо жељу актуелне власти.
За одговор на то шта нам је чинити, не треба пуно паметовати, већ погледати недавне примере локалних избора и отворити таблоиде из којих је јасно чега се актуелна власт највише плаши и да се радо сладе сваким расцепом у опозиционом блоку. Тамо где су опозиционе странке, покрети, удружења грађана и студенти радили заједно, резултати су били најуспешнији, укључујући ту и Косјерић, где је разлика била свега 50 гласова упркос свим малверзацијама власти, као и Зајечар, где ће се избори највероватније поновити. Дакле, искуство нам показује пут. Поред тога што су овакве листе користиле удружене ресурсе, постоји још један једноставан разлог – избор за бираче овако се поједностављује, сви они који су против ове власти (а знамо да су у већини), када изађу на изборе имаће једноставан и лак избор. Ако ни то није довољно, треба поставити само рационално питање како је најбоље искористити све ресурсе којима располажемо. У ситуацији када власт мења законе lex specialisima, када полиција и параполиција туку и киднапују људе и студенте по улицама, када нам прислушкују телефоне, прате сваки корак и нас и наших породица, када нема правде јер њихове тужиоце и судије закон не обавезује, када нико не одговара за убиство 16 људи, када нам прети изолација од остатка света, када људи добијају отказе само зато што се боре за правду и када баш нико није безбедан, да ли имамо тај луксуз да било кога одбацимо и кажемо да није добродошао и да нам његова помоћ није потребна?
Неопходно је укључити све актере који се искрено боре против ове власти – партије, покрете, цивилни сектор, удружења грађана, студенте, све угледне појединце и струковне групације на начин на који могу да дају највећи допринос заједничком циљу. У овој борби, као у слагалици, свако има своје место у које се уклапа, нико никоме не може нешто да отме, узурпира или угрози, а без било ког дела слагалица остаје непотпуна. На пример, ако у Србији имамо преко осам хиљада бирачких места и ако захваљујући svom prethodnom раду и на основу посланичких мандата парламентарне опозиционе странке имају право на скоро 18 хиљада чланова бирачких одбора у сталном саставу, од чега скоро три хиљаде председника бирачких места, зар то није озбиљан ресурс за контролу наредног бирачког процеса? Ту су и обуке за контролоре и чланове бирачких одбора, на чему странке већ годинама раде, као и устаљене процедуре комуникације са локалним одборима широм земље, који су од кључног значаја онда када се избори одржавају на нивоу целе земље. Знам, неко може рећи – у реду, али уступите ова места у корист другог актера и склоните се. То би заправо било и најлакше учинити, али сви слични позиви воде у пропаст, продубљују поделе и не приближавају нас циљу. Већ сам предочио каква то може бити опасност за парламентаризам у Србији, али овде се јавља још један проблем. Ако нам је сваки појединац, сваки човек, у овој борби значајна карика, неопходно је да се сви осете укључено, вредно, као део заједничке борбе и мотивисано да раде на заједничком циљу. Јер нико не престаје да буде грађанин ове земље или студент, само зато што је члан странке. Не треба заборавити да је сваки човек друштвено биће ком је потребно да се његов рад препознаје и вреднује, да види сврху у ономе што ради. Ако хоћемо снажан фронт, довољно моћан да сруши СНС, онда он мора да укључује, а не да искључује.
Како до овога доћи? Први нужан корак је разговор. Неопходно је да сви заједно седнемо, отворено разговарамо и пронађемо модалитет како да слагалицу најефикасније склопимо. Наш предлог је један заједнички фронт који би укључио и мобилисао све актере. Против таквог фронта актуелна власт нема никакве шансе. Заједнички би се дошло до договора о кандидатима који би били прихватљиви за све, а онда након избора до чланова Владе коју би чинили врсни стручњаци из области надлежности сваког министарства, а који би имали прецизне и орочене задатке у складу са претходно договореним програмом. Тако нову владу заправо не би чинила ниједна странка, била би то права народна Влада, али би она из Народне скупштине имала подршку свих странака, покрета и студената, дакле, свих актера из заједничког фронта. На овај начин сачували бисмо парламентаризам, укључили бисмо све актере и искористили све ресурсе, а истовремено осигурали и то да стручни људи и доказани професионалци из својих области након промена буду на најодговорнијим позицијама, уз широку подршку из Народне скупштине. Пред тако моћном силом, чак ни машинерија актуелне власти нема никакве шансе.
Немамо времена за чекање, на овоме треба да кренемо да радимо већ сутра.
