U Medveđi ponovo gledamo istu sramotu, ali ovog puta je prevršena svaka mera. Posle prvog snega, više od 20 mesnih zajednica već sedam dana nema struju. Sedam dana mraka. Sedam dana hladnoće. Sedam dana bez mogućnosti da ljudi zagreju kuću, skuvaju hranu, napune telefon, da deca urade domaći zadatak ili da stariji uključe lekarski aparat. I dok narod u 21. veku živi kao u kamenom dobu, oni koji bi trebalo da reaguju – ćute.
Gde je vlast? Gde su obećanja o brizi za narod? Gde su ekipe koje se hvale po televizijama da mogu sve, a ne mogu žicu da poprave već nedelju dana? Sve dok treba da se slikaju i obećavaju – tu su prvi. Ali kad treba da pomognu narodu – nigde nikoga. Samo znaju da naplaćuju račune i da kradu, dok običan čovek ostaje sam, u mraku i mukama.
Ovo nije politikanstvo, ovo je vapaj naroda. U tim mesnim zajednicama žive deca, bolesni, stare i iznemogle osobe. Ljudi pale sveće da bar malo vide, lože šporete da se ne smrznu, a niko od nadležnih nije našao za shodno ni da se obrati, objasni, pošalje pomoć ili makar jednu cisternu vode. Da li iko razmišlja da sutra neko može da izgubi život jer nije imao uslov za lečenje?
Pitamo javno dokle ćemo ovako? Dokle će narod da bude žrtva nečije nesposobnosti i bahatosti? Zar moramo da dižemo glas na društvenim mrežama da bi neko primetio da postojimo? Sramota je da u 2025. godini ljudi iz Medveđe mole samo za struju – ne za luksuz, ne za privilegije, već za osnovni uslov za život.
Ako vlast ne može ili neće da reši ovaj problem, neka to javno kaže. Jer bolje je čuti istinu, nego trpeti tišinu i laži. Mi ne tražimo mnogo – samo da živimo dostojanstveno, kao ljudi.
