Dok se građani Leskovca svakodnevno bore sa rastućim cenama, niskim platama i egzistencijalnom neizvesnošću, gradska vlast poslednjeg dana godine odlučuje da iz budžeta koji pune upravo ti isti građani, isplati sebi i svojim funkcionerima takozvanu solidarnu pomoć u iznosu od 40.000 dinara.
Postavlja se ključno pitanje – sa kim se gradonačelnik i njegovi najbliži saradnici zapravo solidarišu? Sa penzionerima koji biraju između hrane i lekova? Sa radnicima koji jedva sastavljaju kraj sa krajem? Ili isključivo sami sa sobom?
Solidarna pomoć, po svojoj suštini, predstavlja mehanizam zaštite onih koji su zaista ugroženi. U ovom slučaju, ona je pretvorena u političku samoposlugu za usku političku elitu, bez jasnog i nedvosmislenog zakonskog osnova , naročito kada je reč o izabranim i imenovanim funkcionerima koji nisu u radnom odnosu kao obični zaposleni.
Ovakva praksa nije samo moralno neprihvatljiva, već predstavlja i zloupotrebu instituta solidarnosti, koji se koristi kao paravan za dodatno punjenje džepova onih koji već imaju najviše. Građani Leskovca ne traže solidarnost vlasti prema samoj sebi. Traže odgovornost, zakonitost i poštovanje javnog interesa.
