Док се грађани Лесковца боре са растућим ценама, ниским платама и егзистенцијалном неизвесношћу, градска власт је последњег дана године одлучила да из буџета који пуне управо ти исти грађани исплати себи и својим функционерима солидарну помоћ у износу од 40.000 динара.
Поставља се кључно питање са киме су градоначелник и његови најближи сарадници солидарни – са пензионерима који бирају између лекова и хране, са радницима који једва састављају крај с крајем или искључиво сами са собом.
Солидарна помоћ по својој суштини представља механизам заштите оних који су угрожени, а у овом случају је претворена у самопослугу за политичку елиту, без јасног и недвосмисленог законског основа, нарочито када је реч о изабраним и именованим функционерима који нису у радном односу као обични запослени.
Оваква пракса није само морално неприхватљива, већ представља и злоупотребу института солидарности, који се користи као параван за додатно пуњење џепова оних који већ имају највише.
Грађани Лесковца не траже солидарност власти према себи самој, већ траже одговорност, законитост и поштовање јавног интереса.
