Пре осамдесет година током окупације писала је Десанка Максимовић, када је народ почео да се диже на устанак, песму „Србија се буди“. Данас те светле звезде и ватре у њеној песми, које осветљавају небо над заробљеном Србијом, постају студенти универзитета широм Србије, који се буне и траже да буде све по закону, како не би било више крви.
Радећи дуго на Универзитету у Београду, имала сам срећу да радим и сарађујем са младим људима, и ту сам научила да какве год промене да се дешавају у модернизацији друштва, суштина је увек иста: младост воли да преиспитује, истражује и воли да мења свет.
Иако често можемо да чујемо различите коментаре о томе каква је данашња омладина, они данас свима нама држе час из најважнијих области живота. И не могу а да се не сетим речи ректора Универзитета у Београду Бранка Ковачевића који је увек говорио: „Пустите децу, она су златна, какви смо ми!“. И то се данас више него икада показало као тачно.
Народ Србије исцрпљен сиромаштвом, страхом и уценама, иако види и зна како живи, и коме можда понекад понестане снаге да опет шета и протестује, последљих дана схвата и сећа се зашто смо увек кроз историју имали епитет слободарског народа. На то нас подсећају ови дивни млади људи, који су упркос појединим наративим показали да су итекако заинтерсовани да живе у земљи у којој ће се поштовати закони и достојанство људи.
Подршка колега расте из дана у дан. Подршка наставног и ненаставног особља расте из дана у дан! Подршка грђана Србије расте из дана у дан! Јер ма како били уморни, исцрљени и без наде ми старији, знамо да се они боре за исправну ствар. А борба за исправну ствар увек враћа наду, а тамо где се роди нада ту је и вера да можемо успети!
Зато сви морамо да подржимо оно што је здраво ткиво овог друштва, младе људе које околности нису поквариле и код којих се није изгубила граница између доброг и лошег!
Они се боре за исправно поступање, упркос систему који нам свима намеће став да је свака борба за праве вредности узалудна! Морамо да се сетимо да је Давид победио Голијата! И да су бројни догађаји у нашој историји показали да је могуће савладати све препреке ако нас воде искрени мотиви!
И да се подсетимо стихова песме Десанке Максимовић са почетка овог текста:
„Ноћ се хвата, Србија се буди,
постаје она стара.
Шапат иде од јаруга до појата,
Од камена до пастирског пламена.
Даљине светле од звезда и ватара“.
ДА, СРБИЈА СЕ БУДИ!
др Ана Јаковљевић
бивша директорка Центра за обезбеђење квалитета УБ
