Док се грађани Лесковца свакодневно боре са растућим ценама, ниским платама и егзистенцијалном неизвесношћу, градска власт последњег дана године одлучује да из буџета који пуне управо ти исти грађани, исплати себи и својим функционерима такозвану солидарну помоћ у износу од 40.000 динара.
Поставља се кључно питање – са ким се градоначелник и његови најближи сарадници заправо солидаришу? Са пензионерима који бирају између хране и лекова? Са радницима који једва састављају крај са крајем? Или искључиво сами са собом?
Солидарна помоћ, по својој суштини, представља механизам заштите оних који су заиста угрожени. У овом случају, она је претворена у политичку самопослугу за уску политичку елиту, без јасног и недвосмисленог законског основа , нарочито када је реч о изабраним и именованим функционерима који нису у радном односу као обични запослени.
Оваква пракса није само морално неприхватљива, већ представља и злоупотребу института солидарности, који се користи као параван за додатно пуњење џепова оних који већ имају највише. Грађани Лесковца не траже солидарност власти према самој себи. Траже одговорност, законитост и поштовање јавног интереса.
