Жарко Ристић: Двадесет пет година од почетка проглашења „непосредне ратне опасности”

Žarko Ristić - NArodni pokret Srbije KiM

Данас приликом обележавања 25 година од НАТО агресије на Србију, сваки грађанин Србије је у обавези да застане на тренутак и запита се зашто?


Непосредно пре НАТО бомбардовања покушавано је да се нађе мирно решење и вођени су политички преговори у више наврата. Нажалост, слуха и умећа за тако нешто није било. Неко је тада завршавао на списку за мобилизацију и одбрану земље, а неко је гледао како да се извуче и у свему томе обезбеди лични интерес. Тадашњи министар информисања, а данашњи председник Републике Србије, Александар Вучић је сопствено преговарачко умеће и свој политички утицај искористио за решавање свог стамбеног питања. Нису га много бринуле реалне претње и ратни вихор који је лебдео изнад глава српске деце, било је важније да повећа квадратуру свог стамбеног простора.


Само од тренутка престанка НАТО бомбардовања са територије Косова и Метохије је према подацима УНХЦР-а протерано више од 230.000 Срба, који су остали без својих станова, кућа и имовине. Неко је остао без чланова своје породице, а неко је нажалост несрећу сопственог народа користио за лично богаћење.


Данас 25 година од тада није се много тога променило. Срби су и даље народ који није равноправан, нити је решио питање својих граница, имовине, ратне одштете. Није, јер га воде исти они који су преговарали и те несретне 99 године.


Током НАТО агресије бомбардована је и зграда Генералштаба, погинули су људи запослени у њој, погинули су и пролазници у центру Београда, а многи су остали без својих екстремитета. Бол српског народа и сећање на ту трагедију су неизрециви.


Да све буде још трагичније, баш ових дана Александар Вучић одлучује о томе коме би било најбоље поклонити зграду Генералштаба. Наравно има Вучић решење за све. Уместо меморијалног комплекса о том најтрагичнијем периоду за српски народ и Србију у савременој историји, Вучић се досетио да је најбоље избрисати сећање српском народу и зграду поклонити инвеститору из земље агресора. Новца за стадионе има али за меморијални комплекс о страдању српског народа нема. Нема јер се по ко зна који пут показује да већих политичких сатрапа од „пресвучених радикала” нема.

Жарко Ристић, народни посланик, директор Народног покрета Србије