Мале земље, као што је Србија, нису независне, нити имају утицаја на глобалну ситуацију и светски поредак. Оне могу да узрокују конфликт и започну рат, али исход, увек, буде онакав какав желе велике силе. У то смо се уверили кроз историју, а уверавамо се и данас. Време је да се власт и грађани Србије преиспитају – може ли се у 21. веку опстати без савезника и међународних безбедносних интеграција.
Опредељење за опцију “можемо сами” има своју цену, а не гарантује избегавање оружаних сукоба и заштиту националних интереса. Ту цену ретко плаћају они који воде политику по “вољи народа”. Војска Србије (ВС) опремљена је, претежно, борбеним средствима совјетске производње.
У склопу модернизације и попуне, протеклих неколико година уложена су значајна средства за набавку производа домаће наменске индустрије и увоз новог, али и коришћеног, наоружања и војне опреме (НВО) разних добављача са истока и са запада. Тежишно су опремани састави вида Ратно ваздухопловство и противваздухопловна одбрана (РВ и ПВО). Није тајна шта се и колико ремонтовало и купило, али цене и извори финансирања, неретко, јесу!
Још неко време биће тајна и колика је лична корист појединих државних функционера од “строго поверљивих” набавки. Према извештају Стокхолмског међународног института за истраживање мира, Србија је, у периоду 2019. – 2023. година, у односу на раздобље 2014.-2018. год., повећала увоз наоружања за 584 одсто. ‘Истраживање’ је вршила и екипа емисије РТС „Дозволите“.
Резултати су показали да је власт, од 2014. до 2023. године, утростручила војни буџет, издвојивши за модернизацију оружаних снага 2,87 милијарди долара. Уочљиво је да су приказиване вредности расхода биле веће од првобитно планираних у буџету. Предвиђајући да ће потенцијални сукоби, поред постојећих, узроковати многе нове (енергетске, безбедносне,…) проблеме, председник Србије је, почетком 2024, најавио да ће се ове године, знатно, више улагати у војну опрему.
Колико више, у односу на буџетом планираних 360 милиона евра, не зна се – ни приближно. Припремљени су додатни “пакети” са по 150 и 400 милиона евра, али то није коначан износ, обзиром да се “планира” набавка више од 200 борбених оклопних возила, још ПВО и радарских система, телекомуникационе опреме, дронова,…, али и модернизација тенкова (за које, узгред речено, нема довољно посада).
Током посете Паризу, “врховни командант” упознао је домаћу и светску јавност, поред осталог, да следи куповина 12 нових француских борбених авиона генерације 4++ “Рафал” чија је вредност, око, три милијарде евра. На цену, извесно је, неће утицати конкурентност јавне набавке, а шта у њу улази сазнаће се – ваљда. Без сумње, ради се о софистицираним, али и скупим средствима. Њиховом набавком, Србија би постала осми инострани корисник овог типа ваздухоплова и други наручилац варијанте Ф4 (после УАЕ). То је спољнополитички интерес државе чији је јавни дуг премашио 36 милијарди евра?
Финансијски аспект потиснуло је добро расположење доносиоца политичке одлуке. Није крио усхићење приликом саопштења да Србија узима најбоље и да новца има – скоро четири милијарде евра је на рачуну! Вредна помена је његова (пр)оцена да ћемо, по питању ратног ваздухопловства, после Румуније и Мађарске, бити најзначајнија сила у региону (тенковска већ јесмо).
Чему поређење са чланицама НАТО алијансе? При том, игнорише се чињеница да земља није спремна за пријем тако савремених авиона са високом ценом експлоатације. Наиме, неповољна је квантитативна и квалитативна попуна пилотима и особљем ваздухопловнотехничке службе, а постојећим начином и динамиком школовања, усавршавања и тренажа, до испоруке француских авиона, није могуће обезбедити довољан и обучен кадар. Нужно је и прилагођавање постојеће инфраструктуре, а оно изискује и време и новац.
Вредно помена је да расположиви авиони МИГ-29 могу бити у употреби до 2035.-2037. године. Може ли се, до тада, осигурати оперативна способност ‘Рафала’? Колика ће бити њихова искоришћеност? Зависи и од улагања у људске ресурсе.
Више је него очигледно да Србија, у односу на економску снагу земље, издваја више новца за одбрану од војног угрожавања него већина европских чланица НАТО. Док купује најбоље и најскупље борбене авионе, чија је цена већа од деценијских трошкова за опремање НВО (период 2014.- 2023.г.), румунским небом патролирају половни авиони Ф-16 (поред расположивих, 2022.г., са Норвешком је уговорена набавка 32 модернизована апарата, са резервним моторима и логистичком подршком, за 388 милиона евра).
Мађарска, већ две деценије, изнајмљује 14 вишенаменских борбених авиона ‘Грипен’, по цени од 130 милиона долара годишње. Хрватска је 12 половних ‘Рафала’ (не старијих од 10 година), са симулатором лета, основним пакетом наоружања и резервним деловима платила нешто мање од милијарду евра. Цена обухвата гаранцију од 12 месеци и обуку пилота.
Још увек (формални) кандидат за ЕУ, тежи да има једну од највећих и најопремљенијих армија на Западном Балкану, па и шире, обзиром да се упоређује са суседима који су део јужног крила НАТО, али и надмеће са Хрватском, за коју “врховни командант” сматра да није озбиљна претња Србији. Ипак, наглашава да, због специфичност позиције наше (војно неутралне) земље и окружења које не гледа благонаклоно на нас, ВС мора бити двоструко јача него сада, како разни патуљци (?) не би умислили да, поново, могу да јој отимају територију.
Процену са каквим се изазовима суочавамо; ко нас, чиме и како угрожава; можемо ли сами да сачувамо земљу, ресурсе, грађан… не саопштава, али уверава нас у сврсисходност још већих улагања у националну сигурност и потребу да се, у данашњем свету, раде разне ствари. Претпоставимо да се исте односе и на заобилажење законима прописаних процедура, зарад извлачења новца из државне касе. У многим земљама капиталне инвестиције, у које спадају и издаци за наоружање, неретко су “параван” за нерегуларно стицање (претежно) материјалне користи. Србија, свакако, није изузетак.
Надметање, зарад стицања војне премоћи, је и трка за профитом који се остварује директним уговарањем послова велике вредности. Ставке уговора од националног значаја, углавном, јавности нису до краја познате, те се намећу питања – Да ли је корист за државу и грађане онаква каквом је држава представља? Зар, заиста, нема пречих потреба?
Значај унапређења одбрамбених капацитета Републике Србије (РС) није споран, али начин јесте! Пре свега, спорно је то што се изазови, ризици и претње безбедности “идентификују” на основу личног утиска једног човека (ма ко он био), а не стратегијско-доктринарних документа који, поред осталог, треба да укажу шта, у постојећим околностима, осигурава опстанак државе и квалитет живота њених грађана.
Упитно је и што се касни са израдом нових и одступа од постојећих (законом прописаних) докумената планирања развоја система одбране РС, којима се утврђују дугорочни и средњорочни циљеви, приоритети, садржаји и динамика развоја система одбране, финансирање и друга питања од значаја за функционисање и развој истог. Спорно је и запостављање инвестирања у организациону, кадровску и материјалну консолидацију цивилне одбране и цивилне заштите, без којих није спроводив концепт тоталне одбране Републике Србије.
Нетранспарентно и (неретко) несврсисходно трошење буџетских средстава на опремање ВС и развој одбрамбене индустрије (коју је, узгред речено, дотукла корупција) “маскира” се популистичким изјавама председника државе, попут – “Војска Србије је гарант мира и стабилности”, “Србије не би било без јаке војске”, “Србија нема цену и њену слободу ћемо сачувати” и сличним. Исте немају упориште, али имају сврху. Етикетирањем и демонизовањем неистомишљеника, указивањем на (неидентификоване непријатеље и изналажењем “решења” када је тешко, популистички вођа допире до “бирачког тела” које, претежно, не зна шта се, чиме и на који начин брани.
Промотер “златног” доба у Србији има велике планове за “скок у будућност” (без тендера, наравно) али, из њему знаних разлога, поново припрема ВС (не систем одбране) за тешке дане. Свесно занемарује обавезе према ЕУ и утицајним међународним факторима којима није у интересу стварање и разбуктавање новог жаришта у сред Европе. Ако до тога (ипак) дође Србија ће, опет, бити жртва сопственог немара и нечијег намиривања, а она се не мери само финансијским ефектима.
